Najbolji albumi iz regiona izdati 2012 godine (moj izbor)

Ova lista 20 najboljih albuma poređanih po abecednom redu je u potpunosti subjektivna, predstavlja moj lični izbor. Sve primedbe koje sam izneo su dobronamerne pa se nadam da se niko neće naljutiti. Trudio sam se da budem pozitivan, uostalom to su mojih 20 omiljenih albuma iz 2012 godine. Bar još dva puta toliko preslušanih nije ušlo na ovu listu.

Ana Never - Small Years (poslušajte na Bandcampu)

Album koji dostojno reprezentuje Srbiju na svetskoj post-rock sceni, izdat za američkog izdavača Fluttery Records, je jedno od najboljih izdanja ovog žanra u svetu ove godine. Ne samo po mom mišljenju, koje i nije baš kompetentno što se post rock-a tiče, već po mišljenju brojnih recenzenata iz više zemalja. Odličan je i omot za koji je fotografije radio  pokojni Goran Popović - Coga a dizajn Damir Lučić. Produkcijski, dizajnerski i izvođački standardi koje je Ana Never postavila, neće biti baš lako dostignuti na regionalnoj sceni ni narednih godina. Nikad ne bih rekao da će mi se svideti stvar koja traje 29 i kusur minuta, ali eto, ostarilo se, izgleda.

Bitipatibi - Lešnici divlji (poslušajte na Bandcampu)
Una Gašić je devojka koja ima vrlo izraženu autorsku individualnost. Vokal je "distant", produkcijski namerno smešten u daljine i visine i negde pozadi, a muzika se kotrlja negde dole i napred u trodimenzionalnom zvučnom koordinatnom sistemu, pa to pevanje zvuči kao da nije sa ovoga sveta. Emocije koje Una emanira nalaze put do slušaoca i zahvaljujući ritam sekciji Jovanović/Ajković koja čini kontrapunkt gracilnom vokalu (taj odnos podseća na onaj u Joy Division-u), a posebno mi se dopala diskretna gitara Ivana Skopulovića koja ni u jednom trenutku ne pokušava da izbije u prvi plan.

Boris Kovač & La Campanella - Fly by ...
Novosadski veteran world muzike je snimio album koji nikome neće promeniti život ali će zato većina ljudi moći da ga koriste kao soundtrack za aktivnosti po izboru. Ljudima sa ovih prostora prijaće (nekima i neće prijati) folk motivi koji provejavaju tu i tamo. Svirka je više nego kompetentna, melodije nekako poznate a ceo utisak o albumu otkriva sam naslov - ovo jednostavno proleće pored vas. U nekim trenutcima je to sve što tražimo od muzike.

Cotton Pickers - Slaughterhouse Blues

Ko voli Stevie Ray Vaughan-a, svideće mu se ova ploča koja ne donosi ništa revolucionarno, ali sadrži deset autorskih kompozicija Jovana i Ivana Stepića i Uroša Ugrinova koje su vrlo kompetentno odsvirane i otpevane. Na nekoj bogatijoj muzičkoj sceni, ovaj album bi ostao u domenu interesovanja samo ljubitelja žanra, ali kod nas, u nedostatku za mene boljih, evo i ovog albuma. Izdala ga je agencija Long Play, nema besplatnog download-a, ali pogledajte video da biste dobili nekakvu sliku:

Denis Katanec - Sveska bijednih (poslušajte na Bandcampu)
Umetnički eksperiment čoveka poznatijeg po pseudonimu (Veliki) Felon u kome je za 22 sata i 45 minuta komponovao, napisao tekstove, izveo, snimio, dizajnirao i objavio album sa deset potpuno novih stvari. Na žalost, nikada nećemo saznati kako bi izgledale ove pesme da su se duže krčkale u Denisovoj glavi, ali smo barem saznali kako naš junak radi pod pritiskom roka koji je sam sebi zadao. Poezija mu ide dobro, komponovanje je imalo svoje uspone (Oči, Za bijedne, Pjesma o ničemu) i padove (Stranci, Riječi koje znače boje), snimak spada u kategoriju lowest lo-fi a cover photo je pravo remek-delo (hehe....www.marijastrajnic.com). Šteta za neke pesme kojima je trebalo dati pravu šansu, ali, i ovako, ovaj "uradak" je moguće slušati, bar onima koji nisu previše osetljivi na kvalitet zvuka.

Emanuel Kantautor - Nag Izraz (besplatan download je u trenutku pisanja potrošen)

Ovo je za mene iznenađenje godine, jer se za Borka Ristovića iz Nove Varoši ne može reći da je baš prisutan u medijima svoje države, a kamoli šire. Zahvaljujući mojoj Last.fm prijateljici -ism sam saznao za njega, ali na prvo slušanje moram priznati nisam baš bio oduševljen. Posle nekog vremena, kada sam počeo da ulazim u Borkovu humor i poetiku, počeo sam i da uživam. Predlažem da mu date šansu. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog genijalne rime "degenerik.......Clapton Eric".

Goribor - Evo je banja

Dupli album koji je vrlo visoko kotiran na skoro svim listama u regionu (čini se da su u Hrvatskoj naročito popularni) našao se i na mojoj listi. Ta kombinacija trip-hop ritmova i bluesy atmosfere začinjena recitovanim  St-ovim stihovima zvuči kao nešto što čovek koji se razume u muziku mora da voli. Ja to ne bih ni potcenjivao kao neki tip u komentarima na prikaz koncerta u Gun Club-u na Popboksu "Neki lik od 4 banke peva o tome kako mu se keva nervira sto ne radi nista ili se smara dok pada kisa, a pozadina za to su diletantske, isprazne solaze na gitari, koje navodno predstavljaju cisti bluz. Ma sav sam se najezio.",ali ne bih ni precenjivao jer se pesme premalo razlikuju jedna od druge i predugo traju. Tekstovi su svi u istom ključu, fura se to nekakvo pasivno nezadovoljstvo. Osamdeset minuta ovoga me baca u depresiju veću nego slušanje emisije "Peščanik" na radiju B92. Ali, saglasno mazohističkim sklonostima stanovništva svih država u regionu, ljudi na ovim prostorima vole da ih neko stalno podseća u kakvim govnima žive.

Ivana Picek - Oči ti bježe (poslušajte na Bandcampu)

Posle lavine prljavštine izbljuvane sa albuma Goribora, Ludo djevojče nam pokazuje da čistota i čednost nisu nestali sa ovoga sveta i da naznake optimizma ("Moje ime je nada") imaju pravo da se pojave čak i u ovom, ponekad mislim prokletom, tamnom vilajetu. "Sa očima iznad svakog zla" (citirao sam deo pesme "Možda spava" Vladislava Petkovića Disa) Ivana govori o običnim stvarima na nepretenciozan način. Muzička pratnja je minimalistička, rudimentirana, tu je akustična gitara, usna harmonika, ksilofon, udaraljke. Mene ovo vraća u spokoj detinjstva gde je neko drugi rešavao moje probleme. Isceliteljski album. Upozorenje za ljubitelje ex-yu rocka: ovde nema gitarskih sola!

Nahty - Silence in Your Mouth (poslušajte na Bandcampu)

Kristinin vokal, za razliku od Ivaninog, ne odiše baš čednošću, ali da ne preteram, držaću se press materijala koji kaže da je to "expressive female vocal". U pesmama "On Fire" i "Fuck" čućete o kakvoj se izražajnosti tu radi. Momci u pozadini baš praše iz sve snage i to nekakav indie rock post-punk almost-metal noise (you name it!). Sve u svemu, vrlo kompaktno ostvarenje koje svoj pravi smisao dobija tek na svirkama uživo. 

Nina Romić - Ptice

Rodonačelnica "Nove osećajnosti", pravca koji je tek od skora dobio ime od moje malenkosti, radi u ovom ključu još od sredine prošle dekade. Njen drugi album, o kome ovde govorim, predstavlja pozitivan pomak (po mom mišljenju) u odnosu na odlični prvenac. Muzička pratnja je sada mnogo više sklona avanturi i eksperimentisanju, ali nikad radi eksperimentisanja uvek u funkciji pesme. Sa druge strane, izgubio se onaj osećaj koji sam imao slušajući prvi album, da će se svakog trena odnekud oglasiti "Ladarice", što znači da je diskretni folk uticaj u njenoj muzici sada još diskretniji (ako ne računam pesmu Ruža, koja je narodna pesma). Volim kada vidim napredak u komponovanju, što kod kantautora nije baš čest slučaj. Obično se ukopaju u svoj stil, pesme su bolje ili gore, ali se muzički ništa ne menja. Kod Nikoline to nije i neće biti tako. Još kada bi napravila jednu pravu pop pesmu koja bi postala hit, širi proboj bi bio neminovan. I ovako je neminovan, jer kvalitet uvek na kraju pobeđuje, samo će trebati mnogo više vremena.

Olovni Ples - Živog sina tvog (poslušaj na Bandcampu)

Uzeti stihove pesnika iz lektire kao tekstove pesama deluje kao igranje na sigurno, što i jeste. Ali, možda je to bolje nego plasirati svakakve nebuloze kao poeziju. Pošto su tekstovi kod Olovnog plesa nesporni ostaje nam da pričamo o muzici. Ona bi se dala svrstati u nekakav folk ili amerikanu a ta vrsta muzike leže kao melem na ranu ljudima poput mene koji su već dobrano odmakli na nizbrdici svog životnog puta. Koliko god albuma snimili u budućnosti, verujem da će se svaki od njih naći na ovakvim mojim godišnjim listama. 

On Tour - On Tour (poslušajte na Bandcampu)

Ova godina je definitivno godina Ivane Smolović. Na godišnjim listama singlova morale bi da se nađu pesme "Hondo" sa ovog albuma i "Anđeli" sa albuma Rebel Star gde je Ika gostovala. Ljubav prema "kozmic american music" je ono što je spojilo Ivanu, Vladu i Marka i ta ljubav je vidljiva u svakoj odsviranoj i otpevanoj noti. Dule Bauk kao producent je ponovo uradio odličan posao, svaki bend snimljen u Baukovoj  sobi zvuči kao da peva samo vama, kao da vam šapuće na uvo (poslušaj i Stray Dogg - Almost). Ovo verovatno neće obarati nikakve rekorde u popularnosti, ali sve dok nema ovakvih, malih, intimnih albuma ne može se reći da postoji prava scena. Najbolji dokaz koliko je ovo dobro je to što je čovek koji je sve nas zarazio ovakvom vrstom muzike, legendarni Žikica Simić, prvi put (bar koliko ja znam) pisao o nekom domaćem bendu i to OVAKO! Ne mogu a da ne pomenem i  izvanredan nastup u Božidarcu sa matičnim bendom Ika i dve pevačice iz Lula Mae koji je otišao korak dalje ka roots muzici, kada su, uz svedenu muzičku pratnju, skoro a capella, sa sve handclappingom, njih tri otpevale pesmu koje se ne bi postideo ni Son House.

Rebel Star - Rebel Star (poslušajte ih na SoundCloud-u)

Šta je savršena pop pesma, Milan Glavaški pokušava da otkrije tokom cele svoje karijere. Kada slušam Rebel Star meni prvo na pamet padaju Alex Chiltonov Big Star i škotski bend Teenage Fanclub koji su takođe težili istom. Nezgodno je to što su svi oni povremeno uspevali da dođu do tog savršenstva, ali široka publika to nije baš prepoznavala što je contradictio in adjectum (savršeni pop koji nije popularan!!!). Problem svih njih je što im njihov unutrašnji cenzor ne da da pređu granicu banalnosti što je neophodno da bi se dopali širokim narodnim masama. Ipak, i na ovom albumu ima bar jedan dragulj, već pomenuta "Anđeli"  a i "Dah"  i "Ptice" mnogo ne zaostaju. 

Repetitor - Dobrodošli na okean (poslušajte na Bandcamp-u)

Lično nisam fan disciplinakičmoidnih buntovničkih brojalica koje uglavnom čine tekstove Repetitora, ali jesam ljubitelj neviđene količine energije koju emituju čak i sa Bandcampa, a kako je tek uživo. Ploča koju smo čekali četiri godine nije razočarala, bar mene. Nije doduše postignut neki revolucionarni napredak, ali pesme jesu krenule u nekakvom post-grunge pravcu što je OK sve dok se udaljavaju od ex-yu novog talasa. Boris Vlastelica, onako mršav i izdužen, izgleda kao rock'n'roll ikona tipa Iggy Pop-a ili Lux Interiora. Ipak ga molim da se uzdrži od skidanja majice. 

Stray Dogg - Fire's Never Wrong (poslušajte ih na Bandcamp-u)

Stray Dogg je krenuo ka mainstream-u. Hrabro je to tvrditi za nekog ko u zemlji Srbiji peva na engleskom žanr koga zovu Amerikana. Ali, činjenice su neumoljive, prosečna poseta od 400 ljudi na tri poslednja koncerta u Beogradu (sa tendencijom rasta), sve veća zastupljenost u medijima, download koji se broji hiljadama, sveopšte priznanje od strane rock kritike. Šta nam novo donosi Stray Dogg? Pa, donosi nam posle dužeg vremena pevanje (ovde se još od početka osamdesetih odomaćilo recitovanje i izvikivanje, čast retkim izuzetcima) i donosi nam komponovanje i aranžiranje (slušanje zahteva pažnju, struktura pesama je složenija, dinamika se menja u toku jedne pesme itd, itd). Povrh svega toga, donosi nam autentičnu emociju  koja je često previše intenzivna za prosečnog slušaoca. Možda su zato žene, kao emotivnija bića, (neki moji istopolnici će ovo osporiti!) pretežno zastupljene u publici. U odnosu na prvi album, na kome je ubedljivo preovladavalo melanholično raspoloženjeu u isključivo ljubavnim temama, na ovom imamo malo širi spektar i tema i raspoloženja. Imamo i ne više tako intimnu produkciju (iz Baukove sobe u Digimediju) što je bilo potrebno da bi se napravio pomak u odnosu na prvi album.

Svemir - Svemir (poslušajte na Bandcampu)

Već će omot Ivane Kranželić naterati svakog radoznalog emotivnog čoveka da zaviri u unutrašnji svet osobe koja je takav omot izabrala. A kad zaviri, i kad ga taj sadržaj uvuče, teško će se iščupati. U ljudskoj prirodi je želja da se uđe u intimu drugih, a kad nam neko rasprostre svoju na tacni, ne ostaje nam ništa drugo nego da uronimo u nju. Od prve pesme, Prašina, kojom Zvonka Obajdin, autorka svih pesama, slika svoj autoportret, koga izvanredno senči Vedran E. Mavrović svojom usnom harmonikom, jasno je ko je ovde "in charge". Ovo je Zvonkin svemir, koji je u savršenoj harmoniji dok je ona ta koja drži stvari pod kontrolom. "Slatke besmislice" i "Zimska pesma", crtice iz ljubavnog života polako dižu tenziju da bi vrhunac došao sa pesmom "Blaženo jutro" velikog Tina Ujevića, koja, kako je otpevana i odsvirana, zvuči kao najproživljenija na albumu i priziva Arsena Dedića kao muzičku inspiraciju. A onda, kao grom iz vedrog neba i kao da se pesma ne zove "Sava" nego Niagara Falls, do tada relativno diskretan gitarista Robert Kanizsai više ne uspeva da obuzda svoj ego i potpuno "potapa" našu Zvonku. Čini se da bi diskretnija muzička pratnja u ovom slučaju bolje ispratila i dalje gracilne stihove. U "Nebo isprano i plavo" Nikola Brkljačić je bio, iako poseduje veoma prijatan glas, dosta ravan i ne baš izražajan u svom pevanju, što bi uz neku drugu pevačicu još i moglo da prođe, ali uz Zvonku stvarno zvuči pomalo "isprano". Ali, meni ta pesma ima šarma i hit potencijala. U sledećoj "Ljepota pobjeđuje sve" gitarista ponovo "steals the show" pa se i ona kandiduje za jedan od najslabijih trenutaka na albumu. "Stvari koje nikad ne govorim" nam vraćaju Zvonku koju smo zavoleli a koja u "Ne pitaj za istinu" ide korak dalje u pravcu nepoznatih muzičkih teritorija poput njenog idola Joni Mitchell, jednog od retkih kantautora koji je od devojke sa gitarom došla do saradnje sa Charles Mingus-om, jednim od najvećih, ne samo jazz, muzičara. Kad podvučemo crtu, Zvonka Obajdin je jedan od najboljih izdanaka nove zagrebačke kantautorske scene, od koje očekujem (i od nje i od ostalih sa scene) još ovakvih pa i boljih "uradaka".

Temple of the Smoke - The Lost Art of Twilight (poslušaj na Bandcampu)
Već sam negde rekao da me ovaj album podseća na kaleidoskop. To je ona sprava kroz koju gledaš jednim okom i pri svakom njenom pomeranju, pomeraju se šareni kristali koji šormiraju nove i nove slike. Tako i ovih 9 kompozicija stvaraju svaka svoju sliku, i toliko su različite da se ponekad čini da ih ne svira isti bend.

Vlasta Popić - Za očnjake (poslušaj na Bandcampu)

Ne znam u koju kategoriju trpaju ovaj bend, ali što se mene tiče oni nisu nikakav pop, naprotiv. U njih je ugrađena težnja ka eksperimentisanju (vidi njihov side project "Seine") nešto kao kod Sonic Youth (Ivan Ščapec je Thurston Moore, Tena Rak je Kim Gordon a Dražen Hižak je Lee Ranaldo...hehe...instrumenti su malo promešani, ali mi se sviđa ta podela uloga). Boris Mladenović je produkcijski utegao ovaj album tako da se to baš i ne primeti odmah, ali čim im malo pustiš, eksperiment krene. Kako su već sada verovatno najbolji hrvatski bend (što vide svi osim medija u Hrvatskoj) možda će u budućnosti, kada se dovoljno učvrsti na prestolu, imati prilike da taj eksperimentalni deo svoje muzike izvuku iz senke. To što su savršeno usvirani ne treba da čudi imajući u vidu broj svirki koje imaju u tri pojavna oblika: već pomenuti Seine, kao prateći bend Felonu (možete misliti koliko je veliki Felon kad mu je prateći bend najbolji bend u Hrvatskoj!)   i kao Vlasta Popić.

Wooden Ambulance - Intersection (poslušaj na Bandcampu)

O njima sam već pisao u par navrata, pa ću sada samo reći da ovaj album morate slušati više puta da biste ga prihvatili. Da je izdat u srećnija vremena kada se kupljena ploča do besvesti slušala dok se ne skupe pare da se kupi sledeća, ovo bi bio klasik. Ali u vremenu kada vaš dnevni download albuma lako može da premaši cifru od 10, retko ko (uključujući tu i moju malenkost) daje drugu šansu nekom izdanju, osim ako nema neky catchy pesmu (što ovde nije slučaj) ili ako vam je prijatelj (što ovde, na neki način, jeste slučaj). E, ako date šansu WA, dobićete nagradno putovanje u zemlju sopstvenog ida u kome ne postoji vreme i prostor, u kojoj gospodare nagoni a realnost je negde nestala. Kada vam ego ponovo proradi, biće vam žao!

Zvonimir Varga - Zvonimir Varga Album (poslušaj na Bandcampu)

Posle Zvonka Špišića i Zvonimira Goloba, evo još jednog Zvonimira koji nastavlja tradiciju škole zagrebačke šansone. Dok je prethodni album Tajne (takođe izdat ove godine) koketirao sa rock songwriting-om, ovaj se vraća šansonjerskom ugođaju, počevši od prve, izvanredne Zore Bjelousov koja može da stane rame uz rame sa Verom Pavladoljskom Arsena Dedića. Da to ipak nije Studio 64/Zagrebačka škola šansone iz šezdesetih godina prošlog veka, Varga nam stavlja na znanje povremenim religijskim referencama (kojih u to vreme nije smelo biti) ali i sasvim slobodnim izražavanjem tipa "Svatko, svatko zna, Zajebat drugoga, A ja sam mislio, Da nešto znači moja ljubav". Lep, staromodan album ljubavnih pesama, vrsta za koju sam mislio da je potpuno izumrla. Ako ništa drugo, obavezno poslušajte i poslednje dve pesme sa albuma "Zaljubljen" i "Volim, boli" koje su pravi biseri!